Основу пјевања у нашем крају чини епска пјесма. У пјесмама је пјевано о јунаштву, љубави, удаји, женидби, рођењу и другим животним дешавањима. Пјесме су пјеване у десетерцу, било да су пјеване уз гусле или групне пјесме без инструмената.
Пјесме су се мијењале из генерације у генерацију од старих, завичајних, које су пјеване без пратње инструмената, затим пјесме уз гусле, до нових народних и забавних. Од старијих музичких инструмената уз које се играло коло биле су двојнице, фрула, тамбура, у новије вријеме углавном хармоника и гитара. Нове генерације, одрасле у граду, прихватиле су ново пјевање народне, забавне и друге музике.
Међутим оно што се препознаје као стара завичајна пјесма, која се задржала до данашњих дана, јесте изворна пјесма, која је карактеристична за цио простор па и шире. То је групна пјесма, најчешће код нас називана романијска пјесма, мада је једна од више различитих кајди романијске пјесме, која се пјева на ширем подручју.
У Округлици се најчешће пјевала округличка кајда, нешто између романинске, гласне и продужене и кајде која се пјевала у Сарајевском пољу до Зенице. Најчешће су пјесме пјевале одвојено, женске и мушке групе. У групи је било најмање два пјевача, а чешће се пјевало у групи са више пјевача, од којих један почиње и води пјесму а остали прате
.
Посебно су препознатљиве пјесме које су пјеване за славу, свадбу и друге славске прилике. Ево неких пјесама, које су се најчешће пјевале а пјевају се и сада:
Гледао сам са Нишићких брда,
ђе си моја, ђедовино, тврда.
Округлице, моје село дично,
Куд год одем мени необично!
Код Нишића село што је,
то је родно село моје.
Од кад нисмо замилога бога!
Запјевали један крај другога.
Округлица, подгојила момке,
Сваки љепши од своје дјевојке!
Округлице и кисела водо,
Сад ми жао што од тебе одо`!
Када бих се женио из поља,
Шта би Нишић, шта би Мара моја!
Нишићани јесмо па и јесмо,
ђе нас нема сви питају ђе смо.
Казуј пјесму, мој јаране мио,
ја сам своје све заборавио.
Бор до бора, јавор до јавора,
А до мене фамилија моја!
Рајловачка преко поља пруго,
Мала моја, невиђам те дуго!
Ој, лијепа у Нишићу Милко,
Ја сам теби долазит навико!
Ој, Нишићу и тај тамо крају,
Дјевојачки и момачки рају !
Браћо моја све Ђурђићи,
Јели вријеме кући ићи!
Нема бољих у години дана,
Од Божића па до Јовањдана!
Школо моја, дрвена барако,
У теби сам и пјев`о и плак`о.
Густа шума, нигдје нема краја,
мала моја, ето за нас раја.
Мили Боже, шта ли оно звони,
иде мала и говеда гони.
Кад запјева моја фамилија,
Одјекује гора Романија!
Мила мајко, Романинку проси,
неће пољка навиљке да ноци.
Још по једну, па да запјевамо,
а по двије да нам жао није
Мој јаране, да шта буде теби,
три године запјевао не би.
Ој, ђјевојко, питај родитеље
Ја ћу своје - да се спријатеље
Свиђа ми се гласиначка мода,
Један момак двије цуре вода!
Ој` дјевојко, лијепа као лала,
Би л се мени пољубити дала.
Домаћине сретно ти весеље,
Пјеваћемо то су наше жеље!
Ој, дјевојко, моја мила дико,
Ко нас двоје, неволи се нико!
Пјесмо моја, мио разговоре,
Растјерај ми туге што ме море!
Одбиј овце од горе, Јелена
Ти си млада, гора је зелена
Види, мајко, у пољу милине,
а ти мени недаш са планине
Види мајко низ поље војника,
Онај први - то је моја дика!
Црни вране, поздрави ми брата,
Да се бори до последњег сата!
За брата би оба ока дала,
А за драгог косе одрезала!
Домаћине сретно ти весеље,
Пјеваћемо то су наше жеље!
Мој невене, ко те рано бере,
Ко те бере раније од мене!?
Овце моје, хиљаду вас било,
Чувало вас – ја и моје мило!
Поточићу, водо жуборава,
Ти још незнаш шта је љубав права!
Ој, дјевојко, шта уради јадо,
Удаде се – ја се нисам надо!
Невен вене и у чашу пада,
не волим те, Радо ко некада!
Ој, дјевојко, Милојко са Пала,
Ти си моје срце отровала!
Снијег пада и покрива гране,
Којом ћемо пртином, драгане!?
Ако знате још по неку мимо, пошаљите да и њу објавимо!