Увод Зла судбина када удари, удари гдје је најосјетљивије. Тако више заболи. Код Округличана се то скоро у потпуности десило. Сви људи воле свој крај, свој завичај. Али , као што Округличани воле своју Округлицу-вјероватно је тешко наћи. Опјевавали је , састајали се, радовали јој се, патили због ње, бринули о њој и на крају морали да је напусте. Данас упиру своје чежњиве погледе од којекуда, пјевају јој, али је та пјесма другачија, не одјекује као некада на Округлици. Дуго су Округличани , ма гдје се налазили одмах почињали причу о Округлици, о њеној друштвеној и економској збиљи,о њеној даљој и ближој прошлости о некадашњој општини Округлица и задњој пошти Округлица, о њеним природним богатствима и љепотама, о округличком кисељаку. Данас, када је толики простор морао да се напусти, и ако дођете у Округлицу, останете збуњени, збланути , неможете да повјерујете које уништење и које трагове уништења је оставила недавна прошлост. Али то није разлог за очајање. Напротив, то би требало да буде управо нови снажан изазов за њену нову обнову и изградњу, за побједу доброг над злим, за враћању њеног достојанства, као и наде и достојанства за сваког добронамјерног човјека. Досадашњу забринутост треба замијенити живом активношћу. Прије свега, млади, креативни, образовани Округличани треба да преузму Округлицу и њене богом дате, припродне ресурсе, чим прије, снажно у своје руке. Треба спојити силну расуту људску енергију, која је отекла са ових простора, са огромним припродним богатствима овог простора и у новим условима, новом друштвено развојном амбијенту кренути одлучно напријед. Почетак је у љубави, у чежњи и тежњи Округличана да се врате, да остану своји на своме. Али то је само први корак, први подстицај. Одмах иза тога долази животна збиља, која нужно намеће економске рационалности ,одрицање, рад и труд. Да би се вратило потребно је повратак учинити одрживим. Појединачан повратак у Округлицу је веома неизвјестан и тежак, нити су могуће појединачне активности. Да би се вратило у Округлицу и она економски оживила , потребна је колективна акција високог степена економске организованости, дисциплине и одговорности. Потребно је у рукама имати исто економско оружје које користе деценијама развијени. То је – акционарство. Само онда када стотине Округличана и пријатеља Округлице економски се уједине, сједине своје интересе у организациону шему акционарства, у стању су да изнесу побједу. Развијени, на основу акционарства, већ дуже од 150 година односе економске побједе. Они се богате а други дио човјечанства сиромаши. Треба вјеровати да ћемо и ми на основу нашег акционарства,са нашим Удружењем остварити побједу, обновити и дати нове димензије и сјај Округлици. Са тим дубоким увјерењем потребно је кренути у активности, економско оживљавање и обнову, сада и одмах. 1.НОВО РАЗВОЈНО ОКРУЖЕЊЕ Глобализација, уједињена Европа, свијет без граница, слободно тржиште, оштра међународна конкуренција, нови су појмови који тако снажно одјекују и на нашим просторима. То је темељна измјена свијета коју је раније било тешко и замислити. Нестају националне валуте а са њима цареви, краљеви и остали великани који су били понос свог народа. Државе се у име европског уједињења одричу своје примарне монетарне функције. Многи то изједначавају са великим тектонским поремећајем у природи. Нико раније није могао ни претпоставити да ће толике државе пристати да се њихов новац повуче у најмоћнија свјетска економска средишта,и да периферија остане без свог новца. Престаје се са заштитном граничном функцијом, прије свега са царином. Гради се свијет отворених граница у којем непосредно лицем у лице стоје и надмећу се у оштрој конкурентској борби развијени и неразвијени, крупни и ситни, моћни и немоћни, богати и сиромашни. И то се сматра основом новог невиђеног свеукупног успјеха. При томе, мање развијеним се предлаже и подстиче их се да крену на пут ситне привредне структуре као гаранције успјеха. Убрзано нарастање крупне привредне структуре у кругу развијених и снажан ток уситњавања и пропадања привреда на страни мање развијених - нова је слика свијета која се увећава. Глобализација је појачана локализација. Свако подручје је приморано да властитим снагама избори своје мјесто на тржишту, не очекујући неку значајнију подршку из центра. И што се буде више одмицало у европском уједињењу све ће бити наглашенија локална димензија економског развоја. Сваки регион, свако подручје ће морати да тражи и проналази властиту компаративну предност са којом ће се укључивати у оштру подјелу рада и утакмицу. То је визија новог свијета у чијој изградњи, пристајањем на европско придруживање, и сами учествујемо. . У свијету који се интензивно мијења потребно је убрзано мијењати се. Властите убрзане промјене су први услов успјеха. Потребно је убрзано мијењати се, настојећи да се достигну привредно-системска рјешења разви- јених и по могућности да се унаприједе, престигну. То је прва залога успјеха. Због тога је иновативност ријеч која највише одјекује у развојним стратегијама широм свијета. Они који се не мијењају ризикују своје трајно заостајање и живот у дубоком сиромаштву. Иновативност мора бити у средишту наших активности. Гради се нови свијет који је битно различит од досадашњег. У дугој економској историји, сада развијени, су одгајали своје привреде на царинама и осталим оштрим мјерама заштите. Изграђиване су националне економије које су се постепено економски отварале, сразмјерно свом економском напредовању. У мјери у којој је национално тржиште постајало уско за нараслу производњу постепено су се отварале границе и остваривала различита међународна економска интегрисања. Глобализација одузима могућност мање развијеним да понове развојни пут развијених. Од њих се захтијева да отворе своје границе прије него што су економски стасале. Због високих разлика у конкурентности многи страхују за економску судбину мање развијених. Глобализација је и пријетња и изазов. За мање развијене она је пријетња због високе несразмјере у конкурентности. Али она је и вриједан изазов због њеног притиска на иновативност. Више нема могућности да се царинским и другим облицима заштите, неограничено тавори у властитој нерационалности. Отворено тржиште дјелује у цјелини и без остатка. Она се односи на све и никога не оставља по страни. Од њега се није могуће сакрити, умакнути му. Није могућа селекција. Не може се остварити промоција његових позитивних а заштити се од његових негативних утицаја. Истовремено оно дјелује без остатка, до краја. На њему се или опстаје или нестаје. Нема мјера заштите којима би се ублажили његови негативни утицаји. Властита развојна успјешност је једина реална мјера заштите. Уколико се остварује висока развојна рационалност оствариваће се властити развој, побјеђиваће се и богатити. Уколико се, пак, у томе не успије, пашће се у неразвој са реалним изгледима да неко други рационалнији преузме расположиве факторе производње, гдје су и природна богатства, што је пут пропадања у властито дубоко сиромаштво. То је ново развојно окружење у којем округличани требају отпочети свој повратак у Округлицу,отпочну њену обнову и развој и да у томе успију. 2. ВРИЈЕМЕ ЈЕ ЗА ПОЧЕТАК Округлица је при самом крају свог економског и биолошког опстанка . Уколико се нешто брзо и радикално не предузме тешко је очекивати боље дане. Црни облак економског пропадања, који се одавно надвио над Округлицом, много се затамнио. На огромном простору од Нишића до Вареша скоро да и нема нешто што би се могло назвати економским. Народ је протјеран, те огроман простор зјапи сам и беспомоћан. Села скоро више да и нема - осим у сјећањима. Куће разрушене и попаљене, села зарасла у грмље да се тешко могу и препознати. Становници су негдје далеко, расути по свијету, покушавајући да нађу своје нове животне излазе. Оставили су своју душу и своје огромно богатство, не налазећи пута да му се врате. Пријетње да то огромно богатство падне у руке других све су ближе. Простор никада дуго не остаје празан. Ако се то догоди, резултат је познат. Тада ће се ти нови становници богатити на природним богатствима Округлице, а Округличани неће више никада бити спокојни, и у свом том свом неспокоју , расулу и немиру ће убрзано и нестајати. Тешко је вјеровати у могућност толике нерационалности. За очекивати је сасвим друго. Да се управо сада, када је Округлица на свом економском и биолошком издисају, догоди заокрет. Да се здруженим снагама уђе у економску обнову Округлице. Нову и успјешну. То је порука овог подухвата. 3. СА ДНА Звучи нереално, али изгледа да је у развој најлакше кренути са дна, бар када је Округлица у питању. Људи сиромашни и незапослени су спремни да се максимално ангажују за своје запослење и бољитак. То је захвална основа за прихватање нових приједлога и рјешења. Одређена повољност је и на страни огромног испражњеног простора. Нема притиска на земљу и многобројних села која би у испреплетаности и супростављености својих интереса ограничавала и спречавала могућности дубљих рационалних захвата и прегруписања. Сада је тај простор такорећи празан Све зависи само од снаге људске мисли да се тај простор, и богатства на њему и у њему, рационално економски употријебе. Само је, такорећи, присутна та врста ограничења. И поново да се истакне. Вјеровати је да ће потећи поток мисли које ће то остварити. Вјеровати је да је замисао, која је у подлози овог подухвата, у стању да успјешно повуче развој са скоро самог економског дна и да му обезбиједи проходност. 4. У ВЛАСТИТЕ РУКЕ Тешко је рећи да је Округлица икада у цјелини била у рукама Округличана, да су они над њом имали своју неопходну управу. На основи нове територијално-политичке подјеле, после другог свјетског рата, Округлица је издјељена између општина Вареш,Бреза и Илијаш.Укинута је ускотрачна пруга из Илијаша а никаква нова путна комуникација никада више није саграђена, демонтирана је фиксна телефонска линија од Илијаша и никада више није успостављена. Укинута је шумска управа, одвоз и примарна прерада дрвета,земљорадничка задруга и други још у то вријеме постојећи производно услужни капацитети, који су запошљавали значајан број овдашнјег становништва. Почела је да проживљава судбину економске и политичке периферије. Мањинско учешће Округличана у скупштинама и осталим политичким тијелима околних општина нису пружале довољно могућности да се бар дио економског развоја усмјери према Округлици. У било каквим економским одлучивањима и планирањима погледи нажалост нису били упирани у том правцу. Једноставно Округлица није била локалитет који је привлачио економску пажњу а властитих снага за покретање развоја није било. Округлица у туђим рукама је економски умирала дуго и темељито. Општине којима је припадала су покланјале јако мало пажнје својим Округличким дијеловима. Они нису хтјели а Округличани у таквим систе- мским околностима - нису могли. За сво то дуго вријеме масовно је отицала квалитетна млада радна снага. Одлазио је највиталнији дио становништва који би, да је остао, данас био у могућности да преузме и предузме бројне успјешне активности. Али њих нема. Они негдје по распрострањеном свијету показују своју виталност и успјешност доприносећи богатству тих средина. Одлазила је снага и младост а остајала немоћ и старост. Масовна индустријска и друга неаграрна запослења довела су до занемаривања бављења пољопривредом, што је основни ресурс којим Округлица располаже. То огромно природно богатство, неизмјерни потенцијали за свакојаки развој пољопривреде, скоро да су у потпуности остали без своје употребе. Данас је све другачије. Без обзира како то на први поглед нестварно изгледало, али данас је права прилика да Округлицу преузму Округличани у своје руке. Да је преузму у властите руке развоја. Могућности су у приватној иницијативи која је раније недостајала. Под условом масовног и успјешног организовања могуће је покренути успјешан развој на цијелом нјеном простору. 5. ПРЕОКРЕТ 5.1. На другу страну Снага је у преокрету. Да би се успјело Округлица мора да пређе на сасвим другу развојну страну. Мора у цјелини да заборави своју историјску економску прошлост и да отпочне нову будућност. Скоро ништа, изузев природних ресурса не треба да понесе. Без икаквог историјског пртљага најбоље ће и најлакше кренути у будућност. Округлица би економски пропала и да није било ове зле судбине која је снашла њено становништво. Економско умирање Округлице је отпочело у вријеме индустријализације. Прави парадокс. Невјероватно, али истинито. Док су други простори у вријеме комунизма уживали плодове индустријализације и економски напредовали, Округлица је економски пропадала, назадовала. Њу индустријски развој није додиривао, заобилазио је. Масовно запошљавање у околним урбаним и индустријским центрима, као и широм земље и у иностранству, довело је до скоро потпуног нјеног занемариванја. У суштини је то данас економска голет са тенденцијом њеног далјег оголијевања. Немилу историјску економску судбину Округлице је потребно оставити иза себе, на њу се не окретати. Потребно је прећи на сасвим другу страну. Умјесто досадашњег традиционалног села, уситнјене пољопривредне структуре, потребно је прећи на страну окрупнјаванја посједа,финалну прераду и индустријску производњу. Потребно је умјесто разасутих села и засеока прибјећи изграднји већих насеља, типа « малих градова». 5.2. Из пољопривреде у индустрију Почетак економске теорије се везује за разликовање економских издашности појединих привредних дјелатности. Не може се богатити на било којем економском бављењу. На једнима, што се више њима бавите, више сиромашите, док се код других богатите. Једноставно постоје дјелатности опадајућих и растућих приноса. То је први уочио и описао италијански економиста Антонио Сера (1613). Описивао је контраст богатства и сиромаштва између Напуља и Венеције. Напуљ, тако богат природним богатствима, опредијелио се за производњу сировина и тако је сиромашан. Венеција,која се опредијелила за индустријску прераду набављених сировина, тако је богата. Сера уочава и описује високе разлике у „квалитету људи“ и владиним политикама. На страни Венеције описује кумулативну повезаност међу дјелатностима, што доноси растуће приносе. На потпуно другој страни је Напуљ са минималном друштвеном подјелом рада и опадајућим приносима . Примарне дјелатности су дјелатности опадајућих приноса. Расте исцрпљивање природе што диже трошкове производње. Трошкови брже расту што води у опадајуће приносе . Уз то, примарне дјелатности не траже квалитетну високо-образовану радну снагу. Не постоји висока повезаност са другим дјелатностима, те је друштвена подјела рада ниска. Све је другачије код индустрије. Што се више бавите индустријском дјелатношћу, што је предузеће веће, а производња масовнија, настаје опадање (дегресија) трошкова по јединици. Приходи брже расту од трошкова што доноси растуће приносе . Освајање виших фаза индустријске прераде ствара потребу за растом квалитета радне снаге и повезивања међу дјелатностима. Шири се друштвене подјела рада која доноси раст богатства. Земље и подручја која су се опредијелила на примарне дјелатности, на производњу сировина, остале су сиромашне. Чак независно од обима природних богатстава којима се располаже. Ово и због чињеница разлика цијена у међународној размјени (диспаритет). Производима у којима је учешће рада ниско а високо учешће сировине цијене, у међународној размјени, убзрано падају. Сасвим је другачије са производима виших фаза прераде, гдје је учешће рада високо а учешће сировине ниско. Цијене овим производима у међународној размјени су у сталном порасту. Због тога подручја која у тржишној размјени учествују са производима примарне прераде економски назадују, док ове друге напредују. Потребно је уочити да успјешан развој не може да буде само индустријски. Влада блиска веза и међусобни позитивни развојни подстицаји (синергија) иземђу индустрије и пољопривреде. Индустрија диже продуктивност у пољопривреди. То обара цијену хране што обара трошкове индустрије. Уз то пољопривреда је велико тржише индустријских производа. Успјешан развој је тако у чврстој повезаности пољопривреде и индустрије , у њиховоj међусобној повезаности и заједничком развоју. То је опредјељење које се слиједи у овом подухвату. Заједнички и истовремен развој пољопривреде и индустрије. 6. ОСНОВНИ РАЗВОЈНИ ИЗЛАЗИ 6.1. Пољопривреда Пољопривреда није обична привредна дјелатност. Она је знатно више од свих других привредних бављења. У пољопривреди се производи храна, што је услов одржања живота. Због тога ријетко која земља ризикује своју немогућност да властитом производњом обезбиједи прехрану свог становништва. Она која то није у стању брзо доспијева у најразличитије облике зависности и потлачености. Углавном се то односи на неразвијене земље, гдје смо и ми. Скоро да је немогуће наћи развијену земљу да нема развијену властиту пољопривреду. Чак и оне које немају скоро никаквих услова за развој властите пољопривреде унапређују је до максимума, издвајајући за то огромна подстицајна средства. Поред тога што је храна први стратешки производ, односно први услов самосталности и независности, развој пољопривреде је први услов развоја привреде у цјелини. Од када су прије више од двјеста година данашње разви јене земље кренуле на пут развоја оне упорно слиједе пут упоредног и заједничког развоја пољопривреде и индустрије. Ова двостраност развоја је основна особина данашњих развијених. Разлог је једноставан. Пољопривреда је основа за развој једне од најзначајнијих индустрија - прехрамбене индустрије. Без властите пољопривреде развој прехрамбене индустрије је немогућ. Незамисливо је да се она може замислити на увозним сировинама. Тако би у недостатку властите пољопривреде био онемогућен значајан дио индустријског развоја. Поред прехрамбене, своје упориште у пољопривреди налазе и текстилна, индустрија коже и обуће, хемијска и слично. У циљу свог напредовања пољопривреда је велики потрошач индустријских производа, прије свега из инудстрије машина, мотора, металне индустрије и слично. Индустрија тако диже продуктивност у пољопривреди, а ова за узврат испоручује индустрији и њеним запосленим све веће количине све јефтинијих пољопривредних производа. Стабилност тржишта је посебно вриједан позитиван утицај пољопривреде на успјешност, стабилност укупног развоја. Стабилност тржишта пољопри- вредних производа доприноси стабилности индустријског и развоја у цјелини. Тражња за пољопривредним производима је нееластична, стабилна. Потребе за храном нису подложне значајнијим промјенама. Тржиште хране је стабилно, што доноси стабилност у развоју пољопривреде, индустрије и привреде у цјелини. Ту је и жалосна веза између хране, профита и глади, која данас доминира свијетом. Највеће мултинационалне компаније су на подручју хране. Нееластичност тражње за пољопривредним производима омогућава им да управљањем количинама управљају цијенама. Смањење количина, због нееластичности тражње, доводи до раста цијена хране. Могуће је производећи глад увећавати профите, што се обилато користи. И данас се огромне количине хране уништавају или се обилато субвенционира суздржавање од њене производње, само да се не би прекомјерном понудом оборила цијена хране. И у кругу сиромашних земаља у којима се масовно умире од глади, хране има, али је она исувише скупа да би је било могуће купити. Мултинационалне компаније, на основу свог монополистичког положаја, производе масовну глад да би дошле до што већих цијена хране и што већих профита. То је управо жалосна веза између хране, профита и глади, која влада данашњим свијетом. Са нашег становишта ово је веома повољна околност за окретање производњи хране на Oкруглици. Мултинационалне компаније ће на нашим просторима држати високе цијене хране. Те више цијене су повољна основа за нашу високу профитабилност па и у случају продаје по нижим цијенама од увозних. Генетички модификована храна је посебан проблем данашњег свијета. Свијет се све више цијепа на двоје. Богати слојеви трагају за еколошки здравом храном, плаћајући је по неколико пута вишој цијени. Развијене земље, својим изузетно високим субвенцијама подстичу производњу домаће здраве хране. Па и поред тога, због опште загађености околине, могућности такве производње су доста ограничене. Због тога се развијени све више окрећу увозу такве хране из круга мање развијених земаља у којима је животна средина знатно више очувана. Све то говори о изузетним повољностима у производњи хране и развоја пољопривреде на Округлици. Уколико би се остварила производња здраве хране на Округлици могуће је, у околностима скупе увозне хране, изборити се за изузетно високу властиту рентабилност и профитабилност. Да би се успјело потребно је слиједити развојни пут развијених. Од свог самог почетка то је упоредни и заједнички развој пољопривреде и индустрије. Тај пут развијених потребно је слиједити. На сву срећу могућности да се то оствари су изузетне. Климатске и геофизичке околности су веома повољне. Могуће је остварити веома разноврсну пољопривредну производњу и на тој основи прехрамбену и друге индустрије. Повољан географски положај, на домаку градова, омогућава лаку доступност тржишту.Посебне повољности су у огромном распрострањеном скоро ненасељеном простору. Могућности пољопривредне производње на великим површинама су веома повољне. Али ово није крај него сами почетак проблема. Овдје је било ријечи о природним и општим тржишним повољностима које су изузетне. Али за успјешан развој то није довољно. То је тек пола пута. За развој није довољно са чим, са којим повољностима се располаже, него какве одлуке се доносе. Друштвена ограничења могу да буду знатно већа од природних. Сиромаштво Округлице не потиче из оскудности природе са којом се располаже. Напротив, ради се о изузетној природној надарености. Друштвена ограничења су основ сиромаштва. Данашње друштвено развојно ограничење потиче из својинског проблема. Како ситан посјед и ситно испарцелисано власништво над земљом привести масовној пољопривредној производњи? То је основни и најтежи проблем којег је потребно ријешити у овом подухвату. 6.2. Индустрија О било којем развоју да је ријеч, у данашње вријеме, испливава на површину питање компаративних предности. То се посебно односи на развој индустрије. У данашњем времену отворености међународног тржишта питање компаративних предности добива посебан значај. Више није могуће штитити се царинама и другим облицима заштите (девизни курсеви, квоте, преференције, субвенције и слично). То је у својој дугој економској историји била привилегија данас развијених привреда. Мање развијеним је, процесом глобализације, одузето право и могућност да понове развојни пут развијених. Они су данас приморани, да са својом смањеном економском снагом конкурентски се сукобе са надмоћним свјетским економским џиновима. То је наше ново развојно окружење у којем је потребно опстати. Одатле управо толики значај компаративне развојне предности којом се располаже. Ако се компаративна развојна предност схвати као немогућност да Вас неко развојно угрози са одређене удаљености онда се одговор о развојној оријентацији Округлице скоро намеће. Потребно је чврсто стати на властите природне надарености као основну развојну компаративну предност. То се односи на по- љопривреду, индустрију, туризам, али и остале дјелатности. Другим ријечима, развој Округлице треба да потече из природе, из максималног ослонца на природу, односно пуног економског кориштења наших раскошних и разноврсних природних погодности. Нагласак је на раскошности и разноврсности. Природне могућности дозвољавају остварење пољопривредне али и индустријске производње што је основа израстања привредне разноврсности. А управо је привредна разноврсност због свог синергијског ефекта, једна од гаранција успјеха. Раскошност је појам који се односи на величину. Округлица, са својом околином, је огромна површина која сваком дијелу привреде пружа могућности да се оствари у адекватној економској величини. Са становишта природне раскошности и разноврсности тешко је наћи подручје које би однијело компаративну предност над Округлицом. Иако звучи неприхватљиво, дио наше упоредне предности је у нашем сиромаштву. Обилно природно богатство и ниске плате пружају могућност остварења ниских продајних цијена производа, што је основа превладавања у конкурентској тржишној утакмици. То се посебно односи на почетне развојне кораке. Касније, са освајањем вишег нивоа продуктивности, запослености и плате ће моћи значајније да порасту а да се тржишна премоћ у конкурентности не изгуби. Заједништво развоја пољопривреде и индустрије, као понављање развојног пута развијених, прије свега се огледа у развоју прехрамбене индустрије. У кругу развијених се производе огромне количине пољопривредних производа, док је учешће пољопривреде у друштвеном производу безначајних 1 % или нешто више. Разлог је у масовној индустријској преради пољопривредних производа. Само се безначајан дио пољопривредних производа прода у сировом стању (као сировина), што је разлог тако ниског учешћа пољопривреде у друштвеном производу. Успјешност је везана за високу индустријску прераду пољопривредних производа и то, рекло би се, без остатка. На масовној производњи пољопривредних производа треба да израста моћна прехрамбена индустрија. На тај начин ће се и код нас остварити минимално учешће пољопривреде у друштвеном производу, без обзира на огромне количине пољопривредних производа који ће се производити. Пољопривреда мора да има своје индустријске завршетке. То је потребно остварити одмах на самом почетку. У ствари, то је управо почетак пољопривредног, индустријског као и укупног привредног развоја на Округлици.Тако се најпотпуније економски активира најобилнији природни ресурс - расположиве могућности за бављење пољопривредном производњом. Продужетак у индустријској преради је основа за развој прехрамбене индустрије а она је онда основ за остала привредна бављења - трговина, угоститељство, туризам и слично. Пољопривредним произвођачима би се пружила могућност продаја што би донијело новац за увећање производње. Њихове ниске зараде су основа ниских цијена индустријски прерађених производа. Тако би се одмах на почетку, на основи индустријске прераде пољопривредних производа, и у овој производњи на ситном посједу, остварила тржишна компаративна предност. Индустријски прерађени пољопривредни производи би се лакше продавали било на локалном или осталим тржиштима, него што је то случај са сировим пољопривредним производима. А могућности зараде су неупоредиве. Вјеровати је да би се веома брзо одмицало од овог почетног развојног корака. Нарастањем зарада и инвестицијских средстава у прехрамбеној индустрији брзо би се кретало према крупној пољопривредној производњи вишег нивоа продуктивности, веће запослености и вишег нивоа зарада. Дубоко је увјерење да је то могуће остварити на основи акционарства, што је сами темељ, тачка ослонца укупног овог развојног подухвата. Разнолика природна богатства пружају могућности да се, поред прехрамбене, развијају и друге индустрије: дрвопрерађивачка прерада и слично. 6.3. Туризам Пољопривреда, индустрија и туризам су активности на којима Округлица може да заснује своју дугорочну економску успјешност. Ништа тако не развија привреду и одређено подручје као туризам. Разлог је у изузетно високим мултипликативним ефектима. Доходовни мултипликатор у туризму износи 2,5, док је мултипликатор запослености 1,65. Једна новчана јединица зарађена у туризму ствара још 1,5 новчаних јединица у другим дијеловима привреде (саобраћај, пољопривреда, трговина, индустрија и слично), односно једно радно мјесто у туризму ствара још 0,65 радних мјеста у другим дијеловима привреде. Туристичка услуга је један од најсложенијих производа. У њему учествују такорећи сви - и привреда и непривреда. Уз то, у туризму се продаје оно што се ни на који други начин не може продати: чиста и очувана природа, културно-историјско наслеђе, пјесма, игра, забава, спорт, чежња за завичајем, али и домаћи пољопривредни и индустријски производи, кућна радиност и слично. Због тога је туризам изузетно погодна дјелатност управо за развој мање развијених подручја. Због ових својих особина многе земље су туризам уврстиле у своје развојне приоритете, чак и оне које немају неких значајнијих услова за његов развој. Сам по себи туризам биљежи несмирени раст. За протеклих двадесет година туризам два пута брже расте (10 %) од раста осталих привредних дјелатности. Очекивања су да ће се тај тренд у будућности чак и убрзати. Са тог становишта улагања у туризам чак и у дугом времену, скоро да не доносе никакав ризик. Сигурност улагања и зараде су изузетни. Да би се ово остварило потребно је да такорећи цио крај има завидан степен економске, просторне и друштвене развијености. То подразумијева високо развијену путну и комуналну инфраструктуру, развијену мрежу за комуникацију, да је становништво образовано које је у стању да у контакту са туристима пружи многе вриједне информације. Када је у питању развој туризма на Округлици стоји једна изузетна повољност и могућност којој је потребно окренути се пуним лицем. То је љубав Округличана за Округлицом, који, расути по свијету, чежњиво гледају у том правцу и желе да бораве у њој бар за кратко, желећи да што потпуније доживе њену изворност. То је највећи туристички потенцијал и веома поуздан ослонац посебно за почетне развојне кораке. Потребно је свом снагом оријентисати се на тај туристички сегмент и максимално задовољење ове туристичке потребе. Дијелом то се односи на хотелски смјештај са могућностима остварења значајних рекреативних садржаја (шетња кроз околна села, базен, сауна, фитнес, терени за спорт и слично). Умјесто пробирљивих и веома осјетљивих туриста на квалитет, овдје би се радило о специфичном туристичком сегменту који је концентрисан прије свега на пуни доживљај родног краја, што даје могућности да се отпочне са мањом разноврсношћу туристичке понуде. Наравно, да се она кроз вријеме постепено гради и усложњава. Емотивни потенцијал Округличана је погодан и за веома важну инвестициону активност у туризму. У својој жељи да дуже бораве на Округлици, да на њој проводе своје годишње одморе или дио одмора, као и вријеме за празнике, вјеровати је да би значајан број Округличана био спреман да томе и инвестиционо допринесе. 6.4. Тржиште Тржиште је кључ успјеха. Никада се не предузима ни једна привредна активност прије него што се прибави пун и поуздан одговор о тржишту. То се свакако односи и на ова наша разматрања. С обзиром да су пољо- привреда и индустрија, посебно прехрамбена, носиоци развоја Оkруглице пажња ће се концентрисати прије свега на ту врсту тржишта. Та врста опредјељења уједно је општи принцип који ће се слиједити и код тржишта осталих производа. Тржиште пољопривредних производа је обимно, раширено, стабилно са релативно високим цијенама. У структури породичних буџета издаци за храну износе 40 %, код нас и до 70-80 %. То је фактор обима. Потребе за храном су раширене у простору и времену. Тражња за храном је нееластична, што овом тржишту даје висок ниво стабилности. Свјетски монополи, да би максимирали профит, ограничавају понуду (производња глади), што цијене хране држи релативно високо. Све су ово изузетне повољности укључивања у тржиште хране - стабилност са релати- вно високим цијенама. Наше окруженје задовољава само око половицу властитих потреба за храном. Друга половица се увози. Оријентација на замјену (супституцију) увоза, као основно стратешко развојно опредјељење, скоро да је неминовно. - Економска историја успјешних о томе веома поуздано свједочи. Свако ко је постао успјешан тражио је и налазио основни ослонац на властитом тлу. Обезбјеђење продаја на домаћем тржишту треба да буде толико да гарантује минималну рентабилност. То је граница економске издржљивости. Једноставно, сви економски успјеси израстају и чврсто су урасли у домаће тржиште, што је основа њихове међународне тржишне успјешности. То је приступ којег је потребно слиједити и у развоју пољопривреде и прехрамбене индустрије на Округлици. Држећи се замјене увоза, као основног стратешког опредјељења у освајању тржишта, први корак се односи на савлађивање његове локалне димензије, локалног тржишта. Потребно је одмах на почетку настојати да се „увозни“ пољопривредни производи замјене производима са Округлице. Потребно је заправо у што већем дијелу обезбиједити исхрану становништва са Округлице властитом производњом. Масовно својинско акционарство, повезивање пољопривреде и прехрамбене индустрије, путем интерних и екстерних акционара у јединствену интересну економску цјелину природно изводи на пут јачања локалног тржишта. Сви, и произвођачи и прерађивачи и радници и грађани, ће јасно уочити да, уколико купују „туђе“, ризикују гашење властите пољопривредне производње и њене индустријске прераде, што води губитку радних мјеста и пропадању . На другој страни густа мрежа акционарства и огроман јединствен акционарски притисак на произвођаче и прерађиваче нужно ће довести до високе економске рационалности, односно до високог притиска на доле. Људи неће пристати да скупље плаћају „домаће“ у односу на „увозне“ производе, јер им то односи значајне износе доходака и смањује могућности репродукције. Напротив, за очекивати је сасвим супротно. Изузетним притиском на пословодство, реално је очекивати значајно ниже цијене „домаћих“ у односу на „стране“ робе уз побољшање квалитета. Акционари, сада као потрошачи, ће услед нижих цијена „домаћих“ производа, остваривати додатне дохотке. Јер, снижење цијена је исто што и пораст плата. У почетку, у првом кораку освајање локалног тржишта је засновано на акционарству и конкурентској резерви ниских зарада пољопривредних произвођача (са наравно њиховом ниском продуктивношћу). Индустријска прерада такве производње је основ освајања локалног тржишта прехра- мбених производа. То је фаза чији је економски капацитет веома низак и која нужно мора да веома кратко траје, уколико се жели потпунији успјех. Средства остварена на локалном тржишту и доста брзо увећање укупне економске снаге основа су за убрзано нарастање акционарства са јефтиним и обилним инвестицијама као својим резултатом. То ће пружити могућности окрупњавања пољопривредног посједа, остварења масовиније производње, проширење почетних индустријских капацитета, дизање општег нивоа продуктивности. На основи таквих економских ојачања могуће је кренути према освајању наредних проширених тржишта. Слиједи се пут постепености. Сагласно властитом економском нарастању и освајању вишег нивоа продуктивности кретаће се према наредним проширеним тржиштима. То је пут успјеха развијених, којег је потребно слиједити и у нашем случају . 6.5. Изградња градова Све што се догађа, догађа се у времену и простору. Простор и вријеме су двије нужне димензије сваког догађања, што се односи и на економски развој. Успјешност развоја развијених је везана управо за пуно поштовање дводимензионалности развоја. Ради се о усаглашавању гранског са просторним развојем. У питању је настојање да се оствари најповољнији просторни распоред привреде. У суштини то се своди на питање изградње оптималне мреже градова. Процес развоја развијених је везан за одржавање чврсте везе између пољопривреде и индустрије на једној и интензивног расељавања села и изградњи градова на другој страни. У кругу развијених данас скоро да и нема села у нашем досадашњем изразу. Остварена је раширена мрежа градских насеља одређене хијерархијске структуре са бројним користима за привредни развој које из тога излазе. Градови преживљавају и напредују а села пропадају. То је видљиво скоро на сваком кораку. Село је везано за традиционалност, прије свега за традиционалност у пољопривре- дној производњи, који економски концепт није у стању да преживи. То је привреда опадајућих приноса која је осуђена на пропадање. Сасвим је други случај са градовима. То је мјесто смјештања неаграрних дјелатности са растућим приносима и високом међусобном подјелом рада, што ствара снажан синергијски развојни ефекат. Користи од смјештања у град су вишеструке. По свом унутрашњем економском садржају град је, прије свега, тржиште засновано на високој међусобној подјели рада и нужности међусобне размјене добара и услуга. А зна се: основа увећања богатства је у увећању друштвене подјеле рада. Управо због подстицања на подјелу рада градови су основна жаришта и основни носиоци привредног и друштвеног развоја у цјелини. Да би развој Округлице био могућ и успјешан нужно је одмах отпочети са убрзаном изграднјом инфраструктуре простора, објеката и друго, градског типа и карактера градње. Округлица треба да буде примарни урбани центар, која би својом гравитацијском снагом била у станју да развојно поларизује цијело њено подручје. Због тога, одмах на почетку, потребно је посебну пажњу поклонити развоју овог центра. Потребна су изузетна настојања убрзаног повратка нјеног становништва, као и остварење што већег нивоа његовог концентрисања. У околностима остварења овакве урбане структуре на Округлици за очекивати је развој не малог броја сеоских насеља. Одређен број људи, из било којих разлога, жели и даје предност животу на селу, коју потребу не би требало занемаривати. То може да има и одређена економска, друштвена и културна оправдања. . Висока предратна деаграризација није довела до значајнијих помака у урбаном развоју Округлице. Чак се, могло би се рећи, догодио негативан процес. Догодила су се просторна погоршања и у развоју сеоских насеља. Становање на селу је било у функцији запослења у околним градовима. На другој страни, у стратегији будућег развоја, индустријски и урбанистички развој би морао да буде јединствен процес. Само је на тој основи могуће остварити пуни синергијски развојни ефекат садржан у уједињавању просторне и гранске развојне компоненте. Потребно је, заправо, преданом урбанистичком политиком доприносити убрзаној градњи на Округлици. На тој основи могуће је увести допринос на неизграђено грађевинско земљиште као посебно вриједну мјеру убрзања економског развоја мјеста. Један од начина је да се приступи куповини земљишта у централном подручју Округлице од стране акционарског друштва. То би засигурно био још један значајан мотивациони фактор за будући развој. Активностима на урбанизацији овог простора,уређењу земљишта као и индустријским бављењима у мјесту,значајно би дигло цијену земље. Продајама путем лицитација остварила би се значајна средства која би могла да буду утрошена у инфраструктурно опремање и развој будућег града. Могућ је и овај покушај. Да Завичајно удруженје Округлица , на основи одређене урбанистичке документације (урбанистички ред) приволи своје мјештане да јој уступе своје земљиште по садашњој тржишној (процијењеној) вриједности, те да се до коначне исплате, та цијена увећава за годишњи износ инфлације, камату. Свакако да све треба покушати. 6.6. На крупно крупним Када не би било разлика у трошковима производње између малих, средњих и великих предузећа, не би било трговине готовим производима. Сви би производили, имали исту цијену, па би трговина била бесмислена. Само би се трговало сировинама. Владала би једнолична економска рационалност, па не би било ни развоја. Не би било бољих и лошијих произвођача, па не би било потицаја за развој, не би било конкуренције. Не би било развијених и мање развијених земаља, подручја. Сви би остваривали подједнак ниво економске рационалности, односно уживали би подједнак ниво економске развијености. У суштини, радило би се о потпуном негирању економије као сврсисходне друштвене дјелатности. Наравно, да је све ово бесмислица већ на први поглед. Још је већа бесмислица што нам се са стране развијених препоручују мала и средња предузећа као наша развојна шанса. Као да мала и средња предузећа испољавају већи ниво економске рационалности, па ће нас управо та већа рационалост убрзано извући из неразвијености. Нама „рационалнија“ мала и средња а њима „нерационалнија“ крупна. И тако, све је супротно свим економским знањима и економској стварности која је видљива на сваком кораку. Са „рационалним“ малим и средњим предузећима ми напредујемо, а они са „нерационалним“ крупним назадују. Велики је размак између стварности и ријечи. Посебна је тешкоћа што је ово становиште код нас широко прихваћено и представља наше основно развојно опредјељење. Свугдје се прича само о малим и средњим предузећима и подршци њиховом развоју. А ријетко се ко пита одакле средства за субвенционирање малих и средњих и зашто са таквим предузећима све више економски заостајемо. Оријентација на мала и средња предузећа је супротна и економској науци и економској стварности. Економска рационалност је у крупним предузећима. Због карактера фиксних трошкова нарастање производње, односно нарастање предузећа, води смањењу (дегресији) трошкова по јединици. То је разлог несмиреног процеса окрупњавања привреде. Што је већи ниво развијености и привредна структура је крупнија, све до израстања моћних мултинационалних компанија. И што је посебно важно, тај тренд окрупњавања се не смирује. Управо у времену глобализације и силних препорука мање развијеним да се окрену развоју својих малих и средњих предузећа, на страни развијених се убрзава тренд окрупњавања. Дегресија трошкова је један разлог економске премоћи развијених. Други посебно важан разлог је у могућностима креирања производа за тржиште. Само су крупна предузећа у стању да креирају производе за тржиште, посебно оне виших технолошких нивоа. Крупна предузећа су мјеста и носиоци иновација и технолошког напредовања. Остати на малим и средњим предузећима значи ризиковати властито технолошко заостајање. Развој крупних је основа успјешног развоја малих и средњих предузећа. Тада се она, у широкој друштвеној подјели рада, укључују у производњу коначног производа. Због тога, говорити о развоју малих и средњих предузећа без крупних нема своју економску основу. То је пут властитог економског назадовања и пропадања. Отворено је и питање међународне конкуренције. Како ће се на отвореном међународном тржишту у сусрету крупних, са стране развијених, и ситних са стране неразвијених земаља, остварити економско изравнање, односно корист за све, остаје крајње нејасно. И овдје поново разлика између ријечи и економске стварности. Изравнања нема на тржишту. Изравнања су у производњи. Тржиште је само појавни облик, мјесто сусрета остварених продуктивности у производњи. И зна се. На тржишту виша продуктивност „гута“ нижу продуктивност, развијена привреда уништава мање развијену, што се већ види на сваком мјесту. Наша мала и средња предузећа нису у стању да ни приближно конкуришу крупним из иностранства. И код нас се на тој основи одвија процес стерилизације привреде. Све је мање производних малих и средњих предузећа а све више оних која тргују туђим производима. Наравно да то доноси незапосленост, биједу и сиромаштво. Да би се конкурисало и побјеђивало потребно је дизати властиту продуктивност, а ње нема без крупних предузећа. Да би се конкурисало крупним из иностранства потребно је стварати властита крупна предузећа. На крупно крупним, на високу инострану продуктивност властитом високом продуктивности, па тек такав на тржиште. Због тога је оријентација на стварање крупних наше основно стратешко развојно опредјељење. Наравно да је то дуготрајан процес и да је нужно кренути од малих и средњих предузећа. Али, битна је та врста оријентације. Битно је стварати ту врсту институционалног рјешења као носиоца усмјерења према крупним предузећима. То је казано у приједлогу да се оствари једно акционарско друштво које би, развијало бројне привредне дјелатности и међусобно их повезивало и обједињавало. То је процес окрупњавања који се има у виду. 6.7. Привредни систем Привредни систем је расподјела улога међу учесницима у процесу развоја привреде. То су субјекти који самостално доносе своје пословне одлуке и подносе последице тако донесених одлука: држава, предузећа, домаћинства, разна удружења, појединци. У нашем случају привредни систем би се састојао од следећих учесника: - Држава - општина - предузећа и предузетници - акционарско друштво - грађани , домаћинства са Округлице и пријатељи обог простора С обзиром на нашу немогућност непосредног утицаја на доношење одлука на нивоу Државе, реално је да тај субјект прихватимо као задату величину. Општина је за наше активности од суштинског значаја. Од изузетног је значаја да општина доследно и предано извршава своје привредне функције. Њен прворазредни значај произилази из њених економских, правних и политичких функција које су јој у ширем друштвено-политичком систему намјењене. - Својим надлежностима на подручју правног регулисања општина је у стању да допринесе повољности правног оквира за потребна привредна дјеловања. Да би општина остваривала своју водећу улогу у привредном развоју, која јој је намијењена, потребно је да се остварује непосредна функционална сарадња са привредом, што се односи и на овај наш намјеравани подухват. Смањење буџетског дефицита, односно довођење буџета у равнотежу, тешко је остварити само на основи смањења обима потрошње. Пут успјеха води преко развоја властите привреде. Потребно је увећати друштвени производ општине. Са истим пореским стопама на већу основицу оствариће се већи приходи у буџет, што ће смањивати буџетски дефицит. Битно је примјетити да смањење буџетског дефицита и његово довођење у равнотежу води преко развоја. То се још више односи на смањење „платног“ дефицита општине. Руководство oпштине, да би било успјешно, мора заједно са привредом, да непрекидно промишља како смањивати властиту тражњу изван општине, а како повећати властиту понуду изван општине. Како смањити обим куповина од других а како повећати продају другима. Куповинама изван општине отичу значајна финансијска средства, у којима су и значајни износи пореза и акумулације. Сасвим је другачије уколико превлада понуда над тражњом, када је обим продаја изван општина већи од куповина. Повећавају се износи „увезеног“ пореза и акумулације. Руководство општине, да би било успјешно, односно да би максимално допрносило развоју властите привреде, треба непрекидно да бдије над овим проблемом и да, у сарадњи са властитом привредом, изналази најповољнија рјешења. Коначан циљ овог дјеловања је да се из дефицита пређе у што већи суфицит. Буџетско и платно-билансно уравнотежење је потребан али не и довољан услов за остварење максималног развојног резултата. Развој је заснован на инвестицијама, на непрекидном нарушавању постојећих и успостављању нових равнотежа на вишим нивоима развијености и богатства. Ријеч је о потреби успостављања динамичких равнотежа. Због тога максимално укључивање општине у привредни развој, подразумијева њено максимално инвестирање, што чине све успјешне општине на страни развијених. Потребно је у буџету остваривати што мањи износ финалне а што већи дио репродукционе (инвестиционе) потрошње. Код многих успјешних општина то прелази трећину буџета. Као резултат ових дјеловања општине и њене пуне сарадње са привредом појављује се убрзано нарастање богатства и остварење веће запослености. Да би се то остварило било би потребно да се у статут општине уведу, приближно следеће одредбе: - да начелник општине у свом приступном говору на Скупштини одговори на следећа три питања: o за колико (%) ће годишње смањивати буџетски дефицит општине, o за колико (%) ће годишње смањивати „платни“ дефицит општине, односно повећавати његов суфицит, o који дио (%) буџета ће усмјерити за инвестиције у привреду на општини. Статистичка служба општине би пратила испуњење ових преузетих обавеза и на крају године саопштавала резултат. Начелник општине би на посебној сједници Скупштине општине пружио потребна образложења. Уколико се та образложења не прихвате подразумијева се оставка, уз расписивање нових избора. Ако скупштинска већина усваји неповољан годишњи извјештај (образложења), опозиција треба да има могућност заказивања референдума чији резултат је обавезујућ. Предузећа и предузетници на општини су незаобилазан субјект привредног система, са којима акционарско друштво треба да оствари пуну сарадњу. Акционарско друштво које би морали основати било би основни носилац економског развоја и активности на Округлици . Грађани и домаћинства са Округлице су субјекти у привредном систему са својим посебно значајним улогама: као запослени и инвеститори у акционарскм друштву, управљачи у друштву, власници имовине и слично. За очекивати је њихово највеће учешће у улози акционара и управљача, и вјеровати , да ће управо из овог слоја, кренути велики повратак на Округлицу, и њен околни простор. 7. ТАЧКЕ ОСЛОНЦА 7.1. Својина Било шта да предузмете да радите одмах се отвара питање ослонца. Успјех зависи од поузданости ослонца. Потребно је пронаћи ослонац који је у стању да издржи притисак и понесе терет развоја предузете активности. Брз одговор у економији, какав је обично на страни неразвијених, завршава на двије тачке: - јефтине инвестиције - квалитетно управљање. И одмах се почне да трага за јефтиним кредитима, уз изучавање и примјену „савремених“ метода управљања. И наравно неуспјех. Није се уочило да јефтине инвестиције и квалитетно управљање имају свој праузрок - својину. Својина је основни опредјељујући фактор цијене инвестиција и квалитета управљања у привреди. Само се побољшањима у својини снижава цијена инвестиција и повећава квалитет управљања. Настојања на страни неразвијених, што је случај и са нама, да се на основи непромијењене, историјски превазиђене, ситно-сопственичке својине, оствари успјешан привредни развој природно завршава у неуспјеху. Упорно се настоји да се повећаним кредитним задуживањем, оствари пожељан привредни развој, у чему се не успијева. Дугови расту, развоја је све мање а разлика у односу на развијене несмирено расту. Умјесто у развој пут води у дужничко и колонијално ропство и неразвој. Не уочава се да су разлике у квалитету развијених и неразвијених економија, заправо, разлика у својини. Не примјећује се да је својина основни економски ослонац, те да економија и није ништа друго него напредовање у својини. Точак економског развоја се окреће на својини. Заостајање у својини је основ економског заостајања. Прије око триста година разлике у развијености у свијету су биле минималне и износиле су свега око 1:2. Није било екстремно богатих и екстремно сиромашних. Једнолично бављење пољопривредом и приближно једнолични својински (ситно-сопственички) облици власништва над земљом нису дозвољавали нека значајнија економска разликовања. Разлике су углавном биле засноване на различитости природних погодности. Прије око 250 година европски запад и сјеверно-амерички континент крећу у велику друштвену промјену. Креће се из пољопривреде у правцу развоја индустрије. Умјесто дотадашњег развоја села одвија се убрзан развој градова. И одмах иза тога догађа се радикална измјена у својини. Напушта се ситносопственичка својина везана за пољопривреду и занатство да би се убрзано ширио и освајао нови корпоративни индустријски облик својине. Догађа се невиђен развој који је подијелио свијет на развијене и екстремно неразвијене. На једној страни изобиље, технички прогрес, иновације, знање, напредак а на другом, далеко раширенијем дијелу, сиромаштво до биолошке угрожености. И тај тренд се несмирено наставља. У данашње вријеме на Западу се одвија друга велика друштвена промјена. Креће се из индустријског у постиндустријско друштво, из друштва масовног индустријског рада у друштво засновано на знању. И одмах, својинска промјена. Масовно екстерно акционарство, које је било својинска основа за развој индустрије, доживљава своје даљње напредовање. Поред екстерног развија се интерно акционарство као израз развоја и напредовања акционарске својине. Екстерно акционарство је било засновано на профиту, дивиденди. Да би се остварио даљи натредак привреда ,поред знања, потребна је далеко већа припадност-везаност радника, ментална, емотивна за предузеће. Предузеће у времену знања није за радника само мјесто стицања наднице. Оно је за њега напредак у професији, мјесто и прилика испољавања властитих друштвених садржаја, мјесто стицања каријере и слично. Одатле и потреба својинске промјене која је у стању да изрази тај укупан садржај, односно да изрази толику везаност радника за предузеће. Рјешење је нађено у интерном акционарству, односно сувласништву радника. Сада је радник везан за предузеће свим својим бићем и радом и капиталом. Вријеме знања је и смањен ризик у пословању. Конкуренција на тржишту је оштра и непредвидива. Нема више дугорочних стабилних производних серија, као што је то било у индустријској ери, када је тржиште било незасићено бројним производима. Због тога се тражи својински облик који је у стању да усмјери и придобије раднике на подношење свих тих ризика и неизвјесности. Према бројним истраживањима истиче се да када је радник „са двије ноге“ у предузећу; са радом и капиталом, управи је веома лако. Уколико је предузеће у тешкоћама, радници су, спашавајући свој капитал, спремни да мјесецима раде за минималне или чак и без плате. Уколико предузећу иде добро, веома их је лако убиједити да не дижу своје дивиденде и капитал него да се повећано инвестира. Јасно је видљиво да је напредовање у својини основ укупног друштвеног и економског напредовања. Народи који то нису у стању да ураде не могу да рачунају на развој. Док неразвијени упорно покушавају да остваре свој привредни напредак појачаним задуживањем и, наравно, у томе не успијевају, развијени су већ одавно кренули другим путем. Акционарство је основни извор инвестирања на страни развијених. То је најјефтинији облик инвестирања који је до сада пронађен. Акционару се не враћа главница. Само му се исплаћује дивиденда која је углавном безначајно већа од тржишне депозитне камате. То је и најстабилнији облик инвестирања. Умјесто крајње неизвје- сности добивања кредита од банке, нужности његовог краткорoчног враћања, код акционарства се акционарски капитал задржава годинама и деценијама као веома стабилан инвестициони израз. Посебна стабилност је на страни интерног акционарства. Овдје су дјеловања супротна. Што су неизвјесности и ризици за предузеће већи, већа је везаност за њега, што се односи и на спремност појачаног улагања у тим временима. Закључак као да се намеће. Напредовање у својини је основ укупних друштвених и еконо- мских напредовања. Народи који нису у стању да мијењају, односно да напредују у својини углавном немају шта да траже у развоју, посебно економском. Развијати привреду на ситносопственичкој својини те тражећи ослонац у банкарским кредитима, и на тој основи, конкурисати развијеним на отвореном међународном тржишту, развио је илузију. То је пут који убрзано води у неразвој и економско пропадање. Или је потребно снажно се економски штитити (царине и слично) као до сада, или је потребно убрзано се мијењати, прије свега на подручју својине. Опредјељење је на развијању масовног екстерног и интерног акци- онарства као до сада највећих достигнућа у развоју својине. Посебно је тежиште на развијању интерног акционарства. Резерве развоја су изузетне, што подгријава мисли о могућностима изузетних остварења. Огромни су и разноврсни природни ресурси са доста ниском цијеном. Огромна је незапосленост са,такође, ниским надницама које су око десет пута ниже него на западу. Уколико се оствари јефтино акционарско инвестирање наше предности су несагледиве. 7.2. Акционарско друштво „Округлица-инвест“ Ми смо богати разним природним богатствима (земља, вода, руда, шума, клима). Што се то више понавља сиромаштво је све веће. Највећа природна богатства су на страни неразвијених, управо тамо гдје је и сиромаштво највеће. Као да је раскошно природно богатство препрека развоју. Историја неразвијених има своја упозорења. Продужено понављање о расположивим природним богатствима, уз нарастање сиромаштва, пут је који води у колонијално ропство. Нарасло сиромаштво превагне и странци одузму природна богатства. Јер, сиромаштво је углавном праћено повећаним задуживањем, што је поуздана основа концесионог одузимања природних ресурса. Сав проблем је што смо и ми увелико кренули тим ризичним путем. Нарастање сиромаштва у околностима раскошног природног богатства је последица погрешно постављеног питања. Када се дуго на постављено питање не добива задовољавајући одговор потребно је промијенити питање. Могућности развоја Округлице су управо у промјени питања. Загледаност у властита природна богатста неће донијети развој. Развој долази из непрекидног усавршавања метода употребе онога са чим се располаже. И ту је управо основна разлика између развијених и неразвијених. Док неразвијени раскошна природна богатства углавном ограничено користе, примјењујући традиционалне методе њихове производне употребе, развијени тежиште држе управо на овом последњем - на непрекидном усавршавању метода производне употребе природних ресурса. Развој не доноси раскошно природно богатство, него висока економска рационалност употребе тог богатства. Природно богатство је потребно претворити у материјално богатство. То је управо промјена питања које треба да донесе развој. Умјесто досадшње традиционалне употребе расположивих природних богатстава на Округлици, таворења и сиромаштва и пријетњи да се остане без тих богатстава, потребно је промијенити питање. Тежиште је потребно пренијети на непрекидно усавршавање метода производне употребе расположивих природних ресурса на Округлици управо онако како се то ради на страни развијених. То, међутим, није вољни акт. Не може се у економији нешто видјети код другога и одмах то примијенити. Економија је оштар сукоб и непрекидно међусобно самјеравање супростављених интереса. Због тога се економски развој одвија кроз механизам привредног система. Да би се кориштењу природних ресурса на Округлици приступило на нови начин потребно је за то обезбиједити институционалну претпоставку. По угледу на развијене, то је механизам акционарског друштва. Потребно је напустити досадашњу ситно-сопственичку својину над природним ресурсима, која је основно ограничење њихове рационалне употребе, и прећи на корпоративни облик својине. У суштини, са досадашњег индивидуалног потребно је пријећи на колективни начин употребе ресурса. То је порука и поука која нам стиже са стране развијених. Развојна побједа Запада је заснована на акционарству. Кренуло се (прије око 150 година) од почетних високоризичних улагања (бродоградња и слично) у циљу расподјеле ризика. Брзо се то проширило на све привредне дјелатности што је представљало основу успјешног развоја система у цјелини. Западне државе су данас велика акционарска друштва у којима су грађани сувласници (акционари) властите привреде. То је до сада најјефтинији начин инвестирања и најбољи начин управљања привредом. Поред највећег нивоа ефикасности којег обезбјеђује овај начин инвестирања и управљања привредом, акционарство је и најбољи начин заштите властите имовине. Акционарство домаћих грађана онемогућава прелазак имовине у руке странаца. Ту је и ограничење које се односи на управљачка права. Појединачна управљачка права се углавном ограничавају , без обзира на укупан ниво учешћа капитала. Тиме се спречава претежност појединачног учешћа, што заправо чува саму суштину корпоративне својине. Суштина корпоративне својине је у масовности и искључењу одлучујућег (управљачког) утицаја појединаца. Ако је ограничење управљачких права на 5 % онда најмање 20 акционара држе управљачки пакет акција. Нема могућности да се то концентрише у рукама појединаца, чиме се штите домаћа предузећа од продаје странцима. Странци могу бесконачно да инвестирају али само да ограничено управљају што се односи и на домаће грађане. Оснивањем акционарског друштва „Округлица-инвест“ створила би се, по угледу на развијене, институционална привредносистемска претпоставка на путу повратка, обнове и развоја Округлице. У расположиве природне ресурсе се не би немоћно гледало, него би се усавршавали методи њихове производне употребе. Пружањем могућности акционарског учешћа у новцу, раду, стварима и правима, отворила би се широка основа убрзаног увећања акционарског капитала. Акционарско друштво „Округлица-инвест“ би било грађено као друштво екстерне и интерне акционарске својине. Поред могућности акционарског инвестирања спољних чланова, била би остварена та врста обавезе за све запослене у њему. Статутом друштва би било регулисана висина дивиденде која би се исплаћивала као и права располагања улогом од стране власника. Ово је посебно важна одредба која треба да допринесе инвестирању у друштво и посебно порасту квалитета управљања. Изграђивана би била повећана припадност запослених друштву. Њихово акционарско учешће није ништа друго него инвестирање у властито радно мјесто, могућност његовог задржавања и отварања нових. Инвестирањем би радници за А.Д „Округлица-инвест“ били везани и радом и капиталом, што би битно допринијело порасту њихове припадности, радној дисциплини, оданости друштву, што би завршило у општем порасту квалитета управљања. Створила би се интерна акционарска својина као најрационалнији облик својине пронађен до сада. На основу те својине данас успјешно напредују највеће пословне твртке у најразвијенијим земљама свијета. Потреба убрзаног увећања акционарског капитала, у сврху инвести- рања, основа је стварања још једне могућности увећања акционарског учешћа тако да будући повјериоци АД „Округлица-инвест“ не би требали да остану изван свог акционарског учешћа. Поред значајног инвестиционог извора који допире из овог правца, овим би се доприносило свеопштем акционарском повезивању. Акционарска мрежа и у дијелу повјерилаца би се убрзано ширила . То би битно доприносило стабилности, али и перспективи развоја. Раније је исказано опредјељење о изградњи крупног, односно крупних предузећа као основном развојном опредјељењу. Рјешење је нађено у изградњи Акционарског друштва „Округлица-инвест“. Ово би било акционарско друштво у којем би се прикупљали акционарски улози. То је и мјесто вођења јединствене развојне политике Округлице и цијелог њеног околњег простора . 7.3. Отворен конкурс идеја Развој је заснован на знању. Све је мртво, непомично, док га не оживи и не покрене одређена мисао. Стигло се до стања када је зависност развоја од мисли, од знања, скоро потпуна. Разлог је у темељној промјени карактера развоја. Из стања (фазе) досадашњег квантитативног раста се прелази у стање (фазу) квалитативног привредног раста. Развој заснован на масовној и екстензивној употреби расположивих природних ресурса углавном је неповратно прошао. Разлози су и економске и еколошке нарави. Умјесто екстензивности досадашње употребе ресурса, будући успјешан развој је заснован на порасту те врсте интензивности. Све мање природног ресурса а све више знања у структури трошкова будућег производа је основа економског успјеха у будућности. Један од разлога је економске природе. Већ дуго цијене сировина на свјетском тржишту падају а цијене готових производа расту. Раст диспаритета ових цијена води расту разлика између богатства и сиромаштва. Огромна улагања у науку на страни развијених говори да ће тај тренд и у будућности расти. Економски успјех, везан је за напредовање знања. Потребно је, освајајући више фазе прераде, непрекидно увећавати учешће рада и знања у укупној структури цијене коштања производа, у односу на учешће материјалне (природне) компоненте. Наравно да се то односи и на најповољнији избор пројеката који ће се реализовати, за шта је поново потребан пуни допринос знања. Поред ових економских, присутни су и еколошки разлози убрзаног преласка на вишу фазу квалитативног привредног раста, за шта је поново потребно знање. Појачана потреба остварења одрживог развоја мијења садржај економије. Захтјев очувања природе упућује на потребу остварења економије уз ограничену употребу ресурса. Потребно је са што мање материјалне, природне супстанце, остваривати што веће економске вриједности. Штедљивост природе је основно развојно искушење будуће економије. Разлози очувања природе ће се све више испољавати као ограничења развоја привреде. Међународна заједница ће својим еколошким стандардима све више ограничавати употребу природних ресурса. Ту су и мјере ширења подручја заштите природе и слично. Све је то притисак на квантитативни економски раст и појачана потреба остварења квалитативног привредног раста, што би се свакако односи и на А.Д. „Округлица-инвест“. У овој почетној фази оријентација је: а) на кориштењу постојећег знања и б) стимулисању мисли у правцу доприноса развоју А.Д. „Округлица-инвест“. Институционална претпоставка да се то оствари је „отворен конкурс идеја“. При А.Д. „Округлица-инвест“ би било формирано тијело надлежно за непрекидно позивање и прикупљање нових идеја и приједлога, њихову дискусију и оцјену. За очекивати је да би то био изузетно повољан канал за непрекидан доток свјежих мисли и идеја о развоју. У каснијој фази вјероватно је да би се стварали властити институционални облици за освајање властитог знања и унапређења развоја. 8. ПОКРЕНУТИ ПРОМЈЕНУ На Округлици је, гледајући на својину вријеме одавно стало. Стало је на историјски превазиђеној ситносопственичкој приватној својини и на ситносопственичким личним интересима који је засигурно неводе у боље сутра. Ситни посјед се више не може економски користити и одржати. То вријеме је прошло. Ситан посјед умањује снагу Округлице. Пред крупно крупним, једини је излаз за успјех. А да би се то остварило потребно је покренути ту велику промјену. Потребно је стати у ред тамо и видјети како то данас раде развијени. Потребно је успоставити корпоративну својину па и на Округлици. То је једини пут успјеха. И најмањи улози Округличана у стању су да акумулирају замашна инвестициона средства и покрену њен развој. Још када се томе додају они који могу знатно више, посебно они који су далеко негдје изван Огруглице а радују се Округлици, акционарски инвестициони капитал ће бити у стању је да достигне завидне висине. То је засигурно најбоље рјешење за почетак на путу повратка, обнове и развоја нашег краја. Акционарство је прва и најпоузданија линија економске одбране Округлице. Масовним акционарством, изградњом одговарајућих пољопривредно-индустријских и туристичких капацитета бићемо у стању да њена «Богом дата» раскошна природна богатства претворимо у властито материјално обезбијеђенје и да Округлици вратимо њено достојанство, сјај који свакако заслужује. Ја вјерујем у ту могућност!