НА КУЋНОМ ТЕМЕЉУ
Сједио сам на темељу,
Моје куће порушене,
У сумраку љетњег дана,
Пребирао успомене.
Чини ми се као да сам,
Јуче од ње отишао,
У сјећању све је исто,
К'о да нисам ни ишао.
Од одласка па до данас,
Нестала је сва празнина,
Као да је све по старом,
Осјећа се та топлина.
Иако је порушена,
Мене родна кућа грије,
Ја осјећам мир у души,
Око срца топло ми је.
У сјећању моме живи,
К'о што сам је оставио,
Боравећи на темељу,
Као да сам у њој био.
Кад пожелим ја ћу доћи,
Да утолим срцу жеље,
Своме милом завичају,
Родној кући на темеље.
ЧЕЖЊА...
Ех да могу као некад,
Да оставим своје бриге,
Сарајевом да прошетам,
С Башчаршије до Илиџе.
Да се возам у трамвају,
Сарајеву да се дивим,
И да видим стару рају,
Своју чежњу да умирим.
Да ко некад смијемо се,
Оставимо бриге школске,
Крај Миљацке шетамо се,
Идемо на врело Босне.
Да шетамо по алеји,
И бројимо стабла њена,
Да нас возе фијакери,
Ко у добра та времена.
Рибњаке да обиђемо,
Врела Босне све љепоте,
Бурно вече проведемо,
С доста пића и музике.
Ех да могу као некад,
Сарајевом да прошетам...
ЧУДНИ СНОВИ
Сањала је чудне снове
Рада с Округлице
Преплавиле Округлицу
Птице кукавице.
Сва су гнијезда заузела
Широм Округлице
Гдје су досад становале
Птице пјевачице.
Из немирног сна се буди
С Округлице Рада
Па се пита да л' је све то
Само сан ил' јава.
Тужан осмјех прекрио је
Њено бијело лице
Да ли стварно пјевачице
Селе с Округлице.
Увијек су Округлицом
Весело пјевале
И за своје младе птиће
Гн'језда савијале.
Зашто сада Округлицу
Оне напуштају
И вјековна своја гн'језда
Другом остављају
ДОЛЕТИО СОКО С ОКРУГЛИЦЕ
Долетио соко с Округлице
Па у мене гледа нетремице
Да ли жели мисли да ми чита
Или нешто хоће да ме пита.
Реци брату мој соколе мио
Да се можда ниси уморио
Па ме тако нетремице гледаш
Или неко питање ми спремаш.
Сједи соко за сусједним столом
Па ме пита одакле сам родом
Као да је виђ'о моје лице
Да ја нисам,можда с Округлице.
Јесам брате у њој се родио
Али сам је давно оставио
Причај брате куда си летио
Јеси л' можда скоро у њој био.
Испричај ми да ме мине жеља
Округлица да л' је невесела
Да л' још увјек своју ђецу чека
Да се мајци врате из далека.
Да л' се њена ђеца окупљају
Или по њој вуци завијају
Да л' је магла над њом се надвила
Ил' је срећна као śто је била.
Д'ЈЕТЕ СА ПЛАНИНЕ
Ја сам тамо родио се,
Ђе планинске јеле хуче,
Па ме њима непрестано,
Од рођења жеља вуче.
Навик'о сам ја да слушам,
Њихов шапат и шумове,
И њихове пјесме пјевам,
Што их јеле тихо зборе.
Оне мене себи зову,
И увјек ми руке шире,
Привијају у наручје,
Оне су ме одгојиле.
Њихов хук у срцу носим,
Са њима се ја поносим,
Жељан њи'не хладовине,
Ја сам д'јете са планине
КАЖЕ ЈЕЛА...
Нешто моја Јела подапела,
Не долази више на сијела,
Рјетко сада и с ким разговара,
Највише се у кућу затвара.
Неће Јела ни с ким да говори,
Каква туга њено срце мори,
Сви причају не спава до зоре,
Да л' љубавни јади Јелу море.
Па питају у присуству моме,
Да л' ја имам уђела у томе,
Знају да сам Јелу ја волио,
Да јој нисам срце поврједио.
Не знам зашто то је учинила,
Ал' се Јела на ме наљутила,
Каже Јела,није ме вољела,
Питајте је што је обољела
МРАМОРОВИ
Ја сам иш'о на Злокраке,
Да обиђем мраморове,
Да ли и сад на брдашцу,
Покрај пута ћутећ' стоје.
Нису се ни помјерили,
Нити су се промјенили,
Остали су они исти,
Као што су прије били.
Ја сам њима долазио,
Крај њих често одмарао,
Својим н'јемим другарима,
Многе тајне сам причао.
Знам да ником неће рећи,
Све што ћу им испричати,
Моје жеље,моје тајне,
Они ће их сачувати.
Ти свједоци из прошлости,
Свашта су се нагледали,
Све бих дао кад бих знао,
Да л' су мене препознали.
Кад би могли, знам да би ми,
Много тога испричали,
К'о ја њима и они би,
Своје тајне ми причали.
У њиховој гордој ћутњи,
Тако дуго ја останем,
Много пут' сам пожелио,
И ја мрамор да постанем
ОСТАЛО МИ У НАСЛЕЂЕ...
Сунце баца са истока зраке,
Ја долазим на моје Злокраке,
Трава шушти,мраз се забјелио,
На њима се лола челичио.
Косио сам од јутра до мрака,
Тврду траву са мојих Злокрака,
Док сам своје Злокраке косио,
Чини ми се најсрећни сам био.
Злокрацима својим се поносим,
Све бих дао да их опет косим,
Ко да би се поново родио,
Кад бих с оцем поново косио.
Ја и отац косе да оштримо,
И Злокраке своје да косимо,
Раним јутром по јутарњој роси,
Мој је отац волио да коси.
Покосимо парцелу велику,
Кад угрије у хлад под јелику,
Па увече кад мало захлади,
Опет коса до мрака нам ради.
Мога оца већ одавно нема,
Али мене боли успомена,
Злокраци су моја очевина,
Њима треба опет кошевина.
Нећу пустит да ми зарастају,
У наслеђе они ми остају,
Очевином својом се поносим,
Вратит ћу се опет да их косим.
ПОЛЕТИО СОКО ПТИЦА
Полетио соко птица,
Пита гдје је Округлица,
Имал' неко да му каже,
Да му до ње пут покаже.
Рећи ћу ти ја соколе,
Лети преко Звјезде горе,
Спусти се до Менђераша,
Округлица ту је наша.
Питао сам соко птицу,
Зашто тражи Округлицу,
Зашто ли се на пут спрема,
Када у њој никог нема.
Нећеш тамо самовати,
С ким ћеш зиму зимовати,
Округлица наша мила,
Није више што је била.
Одговара соко птица,
Послала га соколица,
Расла је у Округлици,
Тој природној љепотици.
Од свих села и планина,
Она јој је најмилија,
Па сад жели да у миру,
Своје гн'јездо у њој свију.
СЛУШАЈ ОЦА
Отац ми је говорио
Бери зеље око себе
Чувај своју очевину
Остат ће ти у наслеђе.
Можеш ићи свуд по свјету
Али памти рјечи моје
Родна груда не пропада
То ће увјек бити твоје.
Завичај је само један
Купити се он не може
Једино у њему можеш
Увјек бити свој на своме.
Глава може свагђе бити
Срце жуди завичају
Нигђе нећеш моћи наћи
Што нам родне куће дају.
ЗАРАСЛИ ДРУМОВИ
Кућа нема,зарасли друмови,
Гдје Тољенак,гдје су ми кумови,
Од Окиља нема ни трагова,
Од старина мојијех кумова.
Гђе су моји браћа Шикуљаци,
Са Тољенка,поносни горштаци,
Што су наши стари говорили,
Да смо исто презиме носили.
Два се брата некад раздвојили,
И презиме своје промјенили,
Ал' су нама увјек говорили,
Да смо браћа и од исте крви.
Незнам зашто то су урадили,
Шта је било тад у историји,
Ал' су својим младим преносили,
Да смо браћа,да смо род рођени.
Гдје су моје рође Цвијетићи,
Мислио сам и код њих отићи,
Али ни њих на Тољенку нема,
Низ Пјевало сад нико не пјева.
Ни комшија Пушкића ми нема,
Њеверица празна,невесела,
И шљиве им неко посјекао,
Да сазрију, није их чекао.
Само кућа покојног Драгоје,
Од Тољенка читавог остаје,
Посл'е рата наново зидана,
Сада у њој Коса живи сама.
Па нека је,нек' је срећа прати,
Бар некоме има да се сврати,
И прича о старим временима,
Тољенку и њеним комшијама.
ЦРНИ ЛИ СЕ МОРЕ...
Слушао сам са Летевског брда,
Да л' се чује трактор,косилица,
Црни ли се море ораница,
На имању Паве Горанчића.
Да л' су пуни Павини силоси,
Ко кад ми је колега причао,
Кад је од њег' сјеме куповао,
Да би себи жито посијао.
Каже није одавно видио,
Врједнијега пољопривредника,
Ни честитог,доброг домаћина,
Као нашег Паву Горанчића.
Надалеко Паво познат био,
Одавно се већ упокојио,
Је л' имање неко насл'једио,
И његовим путем наставио.
Да л' је неки његових синова,
Или мошда честитих унука,
Је л' Павиним путем наставио,
Радоваше да л' је покосио.
Слушао сам тако,мало дуље,
Ал' у Блажи ништа се не чује,
Нит' се чује трактор,косилица,
Нит' се црни море ораница.
Им'о је ко Паву насл'једити,
И његовим путем наставити,
Али рат је учинио своје,
Па имање пусто остало је.
Горанчићи из Блаже одоше,
И имања своја оставише,
Да л' ће некад можда се вратити,
И Павиним путем наставити.
Ни Клемпићи нису срећни били,
И они су Блажу напустили,
Широм свјета одвели их пути,
Блажа пуста,тугује и ћути.
ПЈЕВАЛА ЈЕ У ЦРКВЕНОМ ХОРУ
Гледао сам у Варешкој цркви,
Као свједок на вјенчанском збору,
У ђевојку дуге смеђе косе,
Пјевала је у црквеном хору.
Нисам слуш'о попа шта говори,
Са чежњом сам гледао ту жену,
Окренут сам био према хору,
Слушао сам само пјесму њену.
Виђела је мој поглед на себи,
И није се нимало збунила,
Своју пјесму није прекидала,
Само ми се благо насмјешила.
Хеј, Варешка цркво,ја сад патим,
Пјевачицу твоју би да вратим,
Да запјева у црквеном хору,
И ублажи пусту чежњу моју.
ОЈ РАДОЈКА РАНО МОЈА
Још се сјећам код оваца
Радојкиних пољубаца
Још се смјеши срећно лице
Моје Раде чобанице.
Остало ми у сјечање
Радојкино миловање
Искрена је љубав њена
Најдража ми успомена.
Заборавит ми се неда
Усне слатке попут меда
Анђеоско бјело лице
Моје л'јепе чобанице.
Ој Радијка рано моја
Још крај срца спаваш мога
Још ме грије љубав твоја
Ој Радојка рано моја
ПОШТУЈ МАЛА ИМЕ ДРАГАНОВО
Кад питају чија си ти мала,
Ти им реци име свог драгана,
Немој мог се имена стидити,
Јер ћеш мала љубав изгубити.
Ако мала у мене вјерујеш,
Мораш моје име да поштујеш,
У којој год прилици да будеш,
Именом ћеш мојим да се кунеш.
Ако будеш поштовала моје,
Поштоват ћу и ја име твоје,
Стално ће ми бит и на памети,
И ја ћу се именом ти клети.
Ако мала мислиш ме имати,
Мораш моје име поштовати,
Поштуј мала име драганово,
Ко Недјељу и црвено слово.
СВЕ ЗБОГ ГАРЕ
Синоћ мајко син ти се напио,
У кафани белај направио,
Не чекај ме скоро ти код куће,
Сада мене полиција туче.
Моја гара са другим је била,
Мени криво што ме преварила,
Нећу кући скоро да се враћам,
Морам мајко рачуне да плаћам.
Цјелу ноћ сам лупо у кафани,
Тјешили ме сви моји јарани,
Волим гару,немогу то крити,
Она,мајко,мора моја бити.
Што ме мајко испендрека,
Полиција из далека,
Па сад л'јечим своје ране,
Све због једне,мајко, гаре
ВРАТИЛА СЕ ГАРА
Мислио сам да ме око вара
Кад ме срете с Округлице гара
Вратила се из далека свјета
Поново се Округлицом шета.
На тренутак к'о да врјеме стаде
Прошлост ми је дошла у сјећање
Успомена с њом сам се сјетио
Како сам је некада волио.
Поздрави ме као старог друга
У очима скрила јој се туга
Да је питам нисам смого снаге
што су тужне моје очи драге.
Питати је много тог сам хтио
Ал' је моје грло зан'јемило
Сусрет са њом нисам очекив'о
За разговор неспреман сам био.
Нисам пит'о гдје је досад била
Да л' је с другим своје гн'јездо свила
Изненада зашто се вратила
Осјећ'о сам срећна није била.
Сад је за нас исувише касно
Иако смо вољели се страсно
Да се можда вратила раније
Све је могло бити другачије.
СЈЕТИТ ЋЕШ СЕ НЕКАД МОЈИХ РЈЕЧИ
Вољела си некад моје рјечи,
Слушала и тихо уздисала,
Говорила да те опијају,
Тихо си их за мном понављала.
Блистава и блажена од среће,
Сваку моју рјеч би запамтила,
Треперила у наручју моме,
Рјечима се мојим опијала.
А ја пијан од твоје љепоте,
Заљубљено гледао у тебе,
Најљепше ти рјечи шапутао,
Њима сам ти поклањао себе.
На растанку само сам рекао,
Ја друкчије не ум'јем вољети,
Молио те памти моје рјечи,
Можда ћеш их,некад се сјетити.
КО СЕ ОНО
Ко се оно,ко се оно,
У планини чује,
Бигер Бели с Летеваца,
Браћу довикује.
'Ајте браћо,'ајте браћо,
У Летевце 'амо,
Да ми сложно једну нашу,
Пјесму запјевамо.
Нек' се чује,нек' се чује,
Са Летевског брда,
Не дамо те наша л'јепа,
Ђедовино тврда.
Нек' Вр'ови,нек' Вр'ови,
Нашу пјесму чују,
И они ће нашој пјесми,
Да се обрадују.
Ни Злокраци,ни Злокраци,
Неће тужни бити,
Можда ћемо браћо моја,
Опет их косити.
Можда ће се,можда ће се,
Наше звоно чути,
Кад се врате у Летевце,
Планињаци љути.
Сам' пјевајте,сам' пјевајте,
Нек' је Боже здравља,
Нико не зна шта се браћо,
Иза брда ваља
КАФАНСКА ПЈЕВАЧИЦА
Нећу више да се дружим
Са кафанском пјевачицом
Испразни ми све џепове
Направи ме луталицом.
Када сједе ми у крило
Пита коју пјесму волим
Пробуди ми успомене
Јоś већу ми тугу створи.
Погоди ме својом пјесмом
Па кафану цјелу частим
Ал' ми тугу не ублажи
Јоś тужни се кући вратим.
Нека пјева неком другом
Нек' поклања осмјех лажан
Ја сам дош'о до памети
Њо ј је само новац важан.
У РОДНОМ МЈЕСТУ
Тамо иза далеких brда,
У срцу лијепе, мале котлине,
Тамо је родна груда тврда,
Тамо је мени остало све.
Тамо испод најљепше горе,
Тамо гдје сунце топлије грије,
Тамо гдје свићу најљепше зоре,
Тамо је мени остало све.
Тамо гдје хуче планински вали,
Гдје тихо шуме планинске јеле,
Гдје с пјесмом жубори поточић мали,
Тамо је мени остало све.
Тамо гдје расту ливаде цвјетне,
Тамо и воће најслађе зрије,
Тамо гдје пчеле зује сретне,
Тамо је мени остало све.
Тамо гдје нема градске буке,
Тамо су ноћи љепше,мирније,
Тамо ми село шири руке,
Тамо је мени остало све.
Тамо гдје љепши снијег пада,
Тамо су зиме блаже,топлије,
Тамо се мени село нада,
Тамо је мени остало све.
Тамо сам провео најљепше дане,
Стекао најбоље другове своје,
Виђао људе увјек насмијане,
Тамо је мени остало све.
Тамо је топлина родне куће,
Тамо је прољеће љепше,цвјетније,
Тамо ме силна жеља вуче,
Тамо је мени остало све.
Тамо ћу живот почети изнова,
Наставит своје прекинуте сне,
Када се вратим једнога дана,
Тамо гдје ми је остало све
НЕ ПРОДАЈЕМ ЗАВИЧАЈ
Завичају,мили рају
Ниси ти на распродају
Нека нуде кол'ко желе
Ти за мене немаш цијене.
Недам своје успомене
Јер су оне дио мене
Посвуда ме оне прате
Завичају мене врате.
Сва најљепша осјећања
Носим из свог завичаја
По њима се ја познајем
Свој завичај не продајем.
Недам своје вите јеле
Оне су ме отхраниле
Ни ливаде росне своје
То је дио душе моје.
ШТО СИ ТУЖНА,ОКРУГЛИЦЕ...
Округлице,сестро моја,
Што је празна школа твоја,
Зашто у њој више нема,
Ђачког смјеха и весеља.
Што ђеца из околице,
Не иду до Округлице,
Не чује се ђечја граја,
По стазама твога краја.
Зашто нема за празнике,
Омладине на игранке,
Да у дому састају се,
И до зоре веселе се.
Зашто коло не игра се,
Романинка не пјева се,
И кафана празна оста,
Ни једнога нема госта.
Нема цура ни момака,
Ни шетњи до кисељака,
За ручице да се воде,
И крај њега да се воле.
Што си тужна,Округлице,
Суморно је твоје лице,
Да л' ће икад заблистати.
Да се на њег' осмјех врати.